Свети људи

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ (1938–2020), ПАСТИР КОЈИ НАМ ЈЕ ОСТАВИО ПУТ ЗА СОБОМ
Онај бистри дечак
У верски опустошену Црну Гору послао га је Бог када је постало очигледно да атеистичка власт, при крају своје епохе, намерава да запечати разарање. Тридесет година трајало је његово богослужбено одолевање. Подизао светиње и монаштво, обнављао народ и веру, узносио подвижништво и највисочије предачке узоре. Писао, преводио, књиге издавао. Песнике пригрлио. Беседио, проповедао, предавао, крепио и тешио, свугде стизао. Црну Гору из мрачних послушничких јазбина довео до Светих Литија. Кад се преставио, неко добро рече: „Изгубисмо пастира и богослова, добисмо светитеља”

Пише: Драган Лакићевић

У нашем селу Барама, у Доњој Морачи, у две куће покрај самог гробља Биљези, две су жене, уз Други светски рат, родиле по петнаесторо деце. Једна је била Милка Блажова, друга је била Милева Ћирова.
Од своје петнаесторо деце, а сва нису могла преживети ратове, болести и оскудице, Милева Ћирова, пето по реду, родила је сина Риста Радовића који ће, примивши монашки образ, постати Амфилохије, доцнији професор и доктор теологије, владика, митрополит, архиепископ...

МОРАЧКА КОЛЕВКА

Родио се на Божић, па су му Христово име наденули у духу народне етимологије: Ристо. И остала браћа добијала су имена из морачке, српске и хришћанске традиције: Василије по Светом Василију, Вељко по хајдуку Вељку Петровићу (у Морачи се баштини предање да је велики јунак Првог српског устанка и Неготинске крајине старином био из Мораче), Раде – по претку Радовића, Добрија по сину Богића Морачанина, нашем родоначелнику, Вучица – по Вучи Вучетићу (фреска му, са ликом без ореола, стоји чело главе саркофага ктитора Стефана Немањића у Морачи) који је у XVI веку обновио манастир Немањића из XIII века... У том гнезду предања и епске поезије поникао је митрополит Амфилохије.
У Морачи је памћење карактерна особина, деца се задајају и подижу гуслама и причама, а старији од свега, својим миром и светошћу све то обасјава – манастир Морача, раскошна лавра и хришћански храм, задужбина Стефана Немањића, сина Вукановог, унука Немањиног, синовца Светога Саве. Сведок векова и српске православне вере.
Из те постојбине отиснуо се у свет школе и науке о вери и у службу Богу и роду дечак Ристо, који ће израсти у једну од највећих фигура православља у наше време, и то не само српског. То су му омогућили многи дарови које је поседовао: васпитање, учење, слух за језике, а највише дубоко поимање вере. Вера је била у њему, а он у вери.
Школовао се, служио и опремао у Београду, Риму, Паризу, Атини, на Светој Гори. А јуначке песме и Горски вијенац држао уз Библију... Домаће локално предање имало је своје јунаке, по епском обрасцу старих косовских и хајдучких, почев од рођака Мине војводе Радовића до попа Драговића, Зеке Лакићева и многих других из војевања током целог XIX века, све до Мојковачке битке у XX.

МИТРОПОЛИТ И ГРАДИТЕЉ

У Црну Гору послао га је Бог кад је постало очигледно да при крају своје епохе, атеистичка и комунистичка власт жели да разори разорено – преостало од револуционарног терора који је свој зенит имао у Другом светском рату. Црква је одолевала у молитвеној ћутњи, опустела, сиромашна, у избледелим мантијама покрај великих светиња Мораче, Пљеваљске Тројице, Ђурђевих Ступова извише Берана, Цетињског манастира, Острога и светих развалина Мајсторовине, Куманице, Ловћенске капеле.
Најпре епископ банатски, Амфилохије 1990. постаје митрополит црногорско-приморски. Његово знање и способност архијереја и осећање његошевског духа, утемељеност у народној традицији светосавској и косовској – учинили су га достојним наследником цетињског престола и настављачем завета Светог Петра Цетињског.
У верски опустошеној Црној Гори молитва је постала песма народа. Забрујала је по старим манастирима и црквама, порушеним црквиштима и светилиштима, на гробљима и саборима. Започела је обнова, споља и изнутра. Ницале су нове цркве, све лепша од лепше, и низ реплика Његошеве гробне капеле, срушене на Ловћену. Оно што је било намењено забораву и затирању, умножило се и посветило. Завете највећег песника поништавала је држава са својим партијама и кривотворењима, а позлаћивала и ореолима мучеништва украшавала црква са својим Митрополитом. Људи су се враћали прецима, крштавали децу, славили. Страх и нада добили су своје верско утемељење.
Тридесет година Митрополит је летео – авионима, аутомобилима, пешице. Освитао у Русији, на Светој Гори, у Канади и Америци, али и у сваком забитом засеоку Црне Горе, где год се неко Богу моли и где год гори кандило. Звона која су висила на старим кошћелама дизао је на новосазидане звонике. Служио, певао, беседио, благосиљао. Никли су многи манастири и у њима сјај крста и свеће, радост постојања и припадања. Грандиозни храмови у Подгорици и у граду Бару личе на старе лавре-лађе на мору европске и Нато буре која грози вери предака.
Простор Митрополије црногорско-приморске није ограничио његово деловање. Свуда у православљу био је позван и дочекан. Он је свуда био код својих – у Далмацији, Херцеговини, Македонији, „и где год да је српска душа која” (Шантић).

СВЕТИГОРА ИЗ МОРАЧЕ

Писао, преводио, издавао књиге. Оснивао издавачку делатност и часопис за веру „Светигора”, назван по водопаду испод манастира Мораче, куда воде сви наши путеви, бољи и гори.
Пригрлио песнике. Основао књижевну награду „Јелена Балшић”, успомену на просвећену и благоверну кћер кнеза Лазара, жену Ђурђа II Страцимировића Балшића – ено их обоје у обновљеним храмовима на Бешки у Скадарском језеру, а с њима и страдална сестра Оливера Лазаревић... Волео је претпоставку да би прототип косовског епског јунака могао бити тај господар Зете: „Страхин бане, ти соколе српски, / твоме ђогу и твоме јунаштву / свуд су броди ђе год дођеш води!”
Седећи на цетињском трону, додирујући мантијом дуваре на које су се ослањали Свети Петар I Цетињски и Свети Петар II Ловћенски Тајновидац, како је сам назвао песника Горског вијенца и Луче микрокозма, Митрополит није пропустио ништа у Београду, мисионарио по свету, а 1999. служио у Метохији, по дужности егзарха Пећкога трона. Спасавао живе и сахрањивао мртве – спајао их са вечнима и нетрулежнима.
Кад су неке штеточине запалиле џамију у Београду, владика Амфилохије се задесио у Патријаршији, долетео да са пријатељима угаси ватру и спаси исламску богомољу и образ Београда. Вичући: Ми не палимо, ми смо народ Божји! (Жустри критичари српске цркве, којих и у Србији има 88, нису приметили ово дело.)

ОБНОВИТЕЉ И МОЛИТВЕНИК ПРЕД ГОСПОДОМ

Беседник, проповедник, професор, човек лепе речи и сликовитих примера, реминисценција и цитата – написао је целу библиотеку. Теолошки мислилац, зналац догме, писао је студије и расправе. Његов спис основа о вери у наслову има десетерац: Нема љепше вјере од хришћанске... Као и његови претходници и узори из XX века, Свети Николај Лелићки и Свети Јустин Ћелијски, писао је разне жанрове: научне, теолошке, књижевне. Поједине теме, поготово на путовањима, у авионима и на светилиштима, прелазиле су у поезију. Збирка његових песама има наслов У јагњету је спас.
Упркос противљењу власти, обновио је светосавске академије по градовима Црне Горе, са беседама, хоровима и рецитацијама, у временима када су из црногорских школа истеривани Змај, Ћопић, Десанка, Душко Радовић... Кад је прећено Карађорђевом споменику у Подгорици, и бисти војводе Божидара Вуковића Подгоричанина, јер на њој пише: „први Србин штампар и издавач”... У Титограду беше промењено име улице Немањина обала, а на Цетињу укинута улица Вука Караџића, Његошевог најбољег пријатеља.
Било је то у току трајања режима који је за једини програм – политички, економски, културни – узимао потребу да „по сваку цијену” укине, поништи и прогна све српско – од имена, историје, језика, до вере и меморије.
Упркос томе, наш Митрополит обновио је сећања на јунаке и песнике, подвижнике и празнике, на славне и заборављене. Давао све што је имао. Стварао, да би давао.
Кога је он опојао и сахранио, као да га је ожалила држава.
Био је савременик патријарха Павла. Замењивао га док је свети патрика био у болници.
У Морачи, у Барама, на брегу надомак нашег гробља Биљези, са браћом је подигао црквицу као украс тог чудесног предела. Сваког лета, на Светог Пантелију, окупљали се ту, изнад родне куће, у воћњаку детињства – браћа, рођаци, пријатељи, Морачани и Ровчани. Владика служио од раног јутра до ручка, не престајући да пева.

ЂЕДО ПРЕДВОДИ ЛИТИЈЕ

Као што је старог митрополита Данила (Дајковића, на Цетињу) и патријарха Павла звао Ђедо, тако ће и њега, последњих година, цео народ назвати Ђедо. Баш као што су јунаци највећег дела српске књижевности – звали игумана Стефана:

Нешто си се замислио, ђедо,
али ти се дријемат почело...

Митрополиту се није дријемало.
Али није могао крстити и облагородити све... Са друге стране, из својих држава и бусија бивше Југославије, из повампирених политика усташтва и антисрпства, новокомпонованих партија и нација, инфериорних медија и буџака зависти и беде завијали су противници православне вере, српске цркве и велелепне културе. Ни на дан сахране нису одолели, баш као они што су се ругали Христу („И пљунувши на њ узеше трске и бише га по глави.” Матеј, 27; 30). Свако је говорио својим језиком и из свога ума и образа. И режим у Црној Гори, са својим медијима, и режими суседних држава понашали су се како је коме приличило. Најгоре – најгори: у самој Црној Гори...
Кад су, „под окриљем ноћи и сопственог мрака” (Раичковић), донели безбожни „Закон о слободи вероисповести”, којим се удара на имовину и биће цркве, Митрополит је последњи пут устао, ставио митру и изишао из Храма у Подгорици, који је подигао, а за њим је кренуо његов народ. Извели децу, изнели иконе, подигли заставе, слике Његоша, Марка Миљанова, патријарха Павла – засјали од младости и лепоте. Биле су то невиђене и историјске Литије, поворке верних људи, жена и деце које је сјај вере и правде покренуо из мртвила и повео за својим пастиром.
Литије у Црној Гори, на крају 2019. и на почетку 2020. године, препородиле су народ, и то не само православни. Људи су из мрачних послушничких јазбина, које обликују телевизија и Влада, изашли на светлост дана, показали своје чисто и право лице. Сваки дан постао је празник. Верује се да ће Литије, једног дана, црвеним словима бити забележене у календару.

ХРИШЋАНСКИ ПУТ

Насред Подгорице, града у којем се, почетком XII века, родио велики жупан Стефан Немања, сада светли велики Саборни храм Христовог Васкрсења који је подигао Митрополит Амфилохије, а у њему његове мошти. Даће Бог. Као и толике свете у хришћанској повесници – прогонили су га зли господари и нападачи на Христа.
Као и оне стотине хиљада људи од београдске Саборне цркве до манастира Раковица, које су се запутиле стопама патријарха Павла, тако су стотине хиљада људи од херцеговачких, пљеваљских и дурмиторских страна до мора и „невјесте Јадрана” – мањим и већим путевима пошли на велики пут Митрополита Амфилохија. Тај пут је вечни, хришћански пут. За њим тек полазимо.
Тамо где је наш владика стигао, већ се окупила скупштина с јунацима из Горског вијенца, пружају новопридошлом Ђеду гусле. Он пева о Светитељима – Сави и честитом Косовском кнезу, а светитељи слушају и смеше се.

***

Христов војник
Дође време регрутације Ристове генерације. И њему стиже позив из војног одсека.
Ристо је био на студијама теологије у Београду. Извади потврду да је редован студент и посла у војни одсек.
Кад су видели одакле стиже потврда, какав је штамбиљ, и ко ју је потписао, разљутише се, али нису имали куд него да га сваке године зову поново, претећи му законом и затвором за неодазивање војном позиву.
Једног дана Ристо узе папир и перо и, лепим рукописом, мастилом, написа писмо секретару Војног одсека:
„Драги друже секретаре,
Добијам редовно позиве за војни рок, па Вас обавештавам да сам ја већ регрутован у војску Господа нашег Исуса Христа, да служим роду, отаџбини и слободи.”
Секретар се сети рецитације из предратне читанке – о Светом Сави, па Ристов картон премести у изгубљене, а оно писмо однесе кући у ковчег где су се чувале медаље, дипломе, дукати и успомене.

***

Владичански штап
Кад је хиротонисан за банатског владику, и дође у двор у Вршцу, угледа епископ Амфилохије, у једном углу, пуно штапова владичанских – све лепши од лепшега, изрезбарени од дрвета, злато и сребро, са крстовима и апостолима, украшени седефом и филигрански израђени.
Стави међу њих и онај што му беше дао патријарх српски Герман.
– Чији су ово штапови? – упита настојатеља двора.
– То су штапови старих владика српских, преосвећени. Један је Светога Саве.
– Који?
– То вам не бих умео касти. Бивши владика није ми рекао. Али ви узмите који год хоћете – то је намењено вама.
Сутрадан, епископ Амфилохије хтеде да узме онај свој, али није знао који је. Зато узе један, верујући да је то штап Светога Саве.